Insulin je hormon koji omogućava ulazak glukoze iz krvi pravo u ćelije, gde postaje gorivo za energiju. Kada ovaj hormon radi „po planu“, šećer ostaje u ravnoteži, mi smo puni snage, a organi bezbedni od oštećenja. Ali čim insulin oslabi ili ćelije postanu neosetljive na njegove signale, glukoza počinje da se gomila u krvotoku i nastaje popriličan poremećaj. U nastavku otkrijte kako insulin funkcioniše, šta ga ometa i koje navike mogu da vrate red u ovoj složenoj, ali presudnoj igri ravnoteže.
Insulin je proteinski hormon koji naš organizam tretira kao glavnog „portira“ za šećer. Kada pojedemo obrok, glukoza poraste u krvi. Insulin tada „otključava“ membrane ćelija i dopušta glukozi da uđe unutra, gde se pretvara u energiju ili skladišti kao glikogen. Tako sprečava da se šećer gomila u krvotoku i štiti krvne sudove, nerve i bubrege od oštećenja. Osim što reguliše glukozu, insulin zaustavlja razgradnju masti i podstiče izgradnju proteina, pa igra važnu ulogu i u održavanju mišića. Kada ga nema dovoljno ili ćelije postanu neosetljive, glukoza ostaje visoka i dolazi do simptoma dijabetesa – pojačane žeđi, učestalog mokrenja i hroničnog umora.
Insulin se stvara u pankreasu, tačnije u malim „ostrvcima“ ćelija zvanim Langerhansova ostrvca. U svakom ostrvcu nalaze se beta-ćelije – mini fabrike specijalizovane isključivo za insulin. Kada glukoza iz krvi dospe u beta-ćeliju, nastaje energija (ATP) koja signalizira da se zatvori kalijumski kanal, otvori kalcijumski kanal i pokrene oslobađanje insulina. Oslobađanje ide u dve faze: brza prva faza istiskuje već uskladišteni insulin, dok druga faza nastavlja polako da luči svež hormon dokle god je glukoza povišena. Zdrave beta-ćelije ponove ovaj ciklus stotine puta dnevno, prilagođavajući količinu hormona jačini i sastavu obroka. Ako ih imuni sistem uništi (tip 1) ili ih višak šećera i masti „preoptereti“ (tip 2), njihov rad slabi, pa je za kontrolu glukoze potrebna terapija insulinom ili lekovima koji pojačavaju njegovu funkciju.
Insulin je glavni „dirigent‛ našeg metaboličkog orkestra. On spušta nivo glukoze u krvi tako što otvara ćelijske „kapije‛ i pušta šećer da uđe u mišiće, jetru i masno tkivo. U mišićima i jetri pretvara glukozu u glikogen „rezervno gorivo‛ za kasnije. Istovremeno, insulin koči razgradnju masti i podstiče sintezu proteina, pa čuva mišićno tkivo. Kad insulin radi kako treba, energija je stabilna, a organi zaštićeni od viška šećera koji oštećuje krvne sudove, nerve i bubrege.
Glukagon
Glukagon je insulinu potpuna suprotnost – kada šećer padne, glukagon „otključava‛ jetru i oslobađa glukozu u krv. Insulin i glukagon rade kao tim: jedan spušta, drugi podiže nivo šećera, održavajući ga u zdravom rasponu.
Kortizol
Kortizol je stres-hormon. U stresu podiže glukozu kako bi telo imalo brzu energiju za „borbu ili beg‛. Ako je kortizol hronično visok (stalna briga, manjak sna), insulin mora češće da reaguje, ćelije postaju neosetljive, a rizik od insulinske rezistencije raste.
Leptin
Leptin dolazi iz masnog tkiva i govori mozgu da smo siti. Visok insulin posle čestih šećernih skokova može dovesti do leptinske rezistencije – mozak ne registruje signal sitosti, pa jedemo više nego što nam treba. Stabilan insulin pomaže leptinu da radi svoj posao i drži apetit pod kontrolom.
Kod zdrave odrasle osobe jutarnji insulin obično se kreće od 2 do 10 µIU/mL. Posle obroka, nivo može skočiti i do 60 µIU/mL na prvom satu, a zatim se u roku od dva-tri sata vraća blizu polazne vrednosti. Važno je posmatrati insulin zajedno sa glukozom: nizak šećer + visok insulin ukazuje na početnu rezistenciju, dok visok šećer + visok insulin sugeriše da ćelije već slabije reaguju.
Insulin se meri jednostavnim vađenjem krvi. Najčešće se rade dva testa:
Bazalni (jutarnji) insulin – krv se vadi nakon 8-12 sati posta. Ovaj test daje dobru sliku koliko pankreas „mora da radi“ i bez hrane.
OGTT sa insulinom – nakon uzimanja rastvora glukoze meri se šećer i insulin na 30, 60 i 120 minuta. Pokazuje koliko brzo insulin raste i koliko efikasno snižava glukozu.
Kada testirati?
Test se radi ako postoji porodična istorija dijabetesa ili gojaznost oko struka. Većina laboratorija ima u ponudi ovaj test.
Ako su test ili analiza glukoze ili HbA1c na gornjoj granici.
Kod hroničnog umora, neobjašnjive gladi ili tamnih pregiba kože (acanthosis nigricans).
Rano otkrivanje povišenog insulina daje priliku da promenom ishrane, kretanjem i, po potrebi, suplementima povratite osetljivost ćelija pre nego što se razvije dijabetes.
Kada se spomene insulin, većina ljudi odmah pomisli na dijabetes. I to jeste najpoznatiji poremećaj povezan sa ovim hormonom, ali nije i jedini. Insulin ima ključnu ulogu u našem telu, pomaže da glukoza iz krvi uđe u ćelije i pretvori se u energiju. Kada nešto u tom procesu ne funkcioniše kako treba, javljaju se različita stanja i poremećaji.
Neki problemi nastaju kada telo ne proizvodi dovoljno insulina, dok kod drugih organizam postaje otporan na njegov efekat. Ove promene mogu godinama da se razvijaju tiho, bez očiglednih simptoma, a da istovremeno ozbiljno utiču na zdravlje. Pored dijabetesa, tu su i stanja kao što su insulinska rezistencija, metabolički sindrom i hipoglikemija.
U nastavku ćemo objasniti koja sve stanja uključuju poremećaje sa insulinom, kako ih prepoznati i zašto je važno reagovati na vreme. Što više razumemo kako insulin funkcioniše, lakše ćemo napraviti izbore koji štite naše zdravlje na duže staze.
Insulin je hormon koji ima mnogo važniju ulogu nego što većina ljudi misli. Njegov glavni zadatak je da pomogne telu da iskoristi šećer iz krvi kao izvor energije. Kada ga nema dovoljno, ili kada uopšte ne funkcioniše kako treba, šećer ostaje u krvi i počinje da pravi ozbiljne probleme.
Nedostatak insulina se najčešće vezuje za dijabetes tip 1, ali može da se javi i kod drugih stanja. U tom slučaju telo ili uopšte ne proizvodi insulin, ili ga ne proizvodi dovoljno. Rezultat su povišeni nivoi glukoze u krvi, što vremenom može da ošteti organe, krvne sudove i nerve. Osobe sa ovim problemom često osećaju pojačanu žeđ, učestalo mokrenje, nagli gubitak težine i hroničan umor.
U nastavku ćemo objasniti zašto dolazi do nedostatka insulina, kako se on prepoznaje, i koje su posledice ako se ne reaguje na vreme. Razumevanje ovog problema je prvi korak ka boljoj kontroli zdravlja i sprečavanju komplikacija.
Imuni sistem greškom uništava beta-ćelije pankreasa. Insulin skoro nestaje, pa šećer rapidno raste. Terapija zahteva svakodnevne injekcije insulina, merenje glukoze i pažljivo planiranje obroka.
Oštećenje pankreasa zbog bolesti (npr. pankreatitisa) ili lekova (kortikosteroidi) snižava proizvodnju insulina. Kontrola šećera uključuje lečenje osnovnog uzroka, prilagođenu ishranu i često dodavanje insulina.
Naziva se i „spori tip 1“. Počinje u odraslom dobu, izgleda kao tip 2, ali autoantitela polako uništavaju beta-ćelije. Na početku pomažu tablete, ali vremenom je potreban insulin.
Hiperinsulinemija označava stanje povišenog nivoa insulina u krvi, koje nastaje kao posledica insulinske rezistencije i može prethoditi razvoju dijabetesa tip 2.
Retki tumor beta-ćelija stvara previše insulina i dovodi do naglih padova šećera. Simptomi su zbunjenost, znojenje i drhtavica. Lečenje je hirurško uklanjanje tumora, uz privremenu infuziju glukoze.
Insulinska rezistencija predstavlja stanje u kojem ćelije organizma postaju manje osetljive na dejstvo insulina.
Ćelije slabije reaguju na insulin, pa pankreas luči sve više hormona da održi šećer normalnim. Glukoza je tek blago povišena, ali rizik za tip 2 je visok. Promena ishrane i kretanje mogu potpuno vratiti osetljivost.
Insulinska rezistencija traje godinama i vremenom dolazi do iscrpljivanja beta-ćelija pankreasa. Tada nivo glukoze u krvi postaje trajno povišen. Terapija se započinje oralnim antidijabeticima, a u kasnijim fazama, ukoliko je potrebno, uvodi se i insulin.
Hormoni trudnoće privremeno smanjuju osetljivost na insulin. Šećer raste u drugom ili trećem trimestru. Kontrola uključuje ishranu, blago vežbanje i, po potrebi, insulin. Posle porođaja glukoza se najčešće normalizuje, ali majka ostaje u većem riziku za tip 2.
Znate ono kad kažete “insulin”, i odmah svi pomisle: “aha, to ima veze s dijabetesom”? I jeste tačno, ali nije cela priča. Insulin je zapravo mnogo važniji nego što deluje na prvi pogled. To je hormon koji telu pomaže da koristi šećer iz krvi, da ga ne gomila, nego pretvori u energiju. Da imamo snage. Da normalno funkcionišemo.
Ali šta se desi kad s insulinom nešto krene naopako? Pa, nije uvek odmah jasno. Nekad telo ne pravi dovoljno insulina, a nekad ga ima, ali ćelije ga jednostavno ignorišu. I tako šećer ostaje u krvi, pravi gužvu, a mi se osećamo umorno, gladno, nervozno – i ne znamo šta nas je snašlo.
I da, dijabetes je tu najpoznatiji problem. Ali postoje i druga stanja: insulinska rezistencija, metabolički sindrom, hipoglikemija… Nisu retka i važno je znati kako ih prepoznati. U nastavku ćemo zajedno proći kroz sve to – jasno, bez komplikovanja, jer kad znate šta insulin radi, lakše je brinuti o sebi.
Iako genetika može povećati rizik za dijabetes tip 2, ključnu ulogu u njegovom razvoju ipak imaju loše životne navike. Zdrava ishrana i kretanje mogu značajno umanjiti uticaj naslednih faktora.
Česta konzumacija slatkiša, gaziranih pića i prerađenih ugljenih hidrata tera pankreas da luči velike količine insulina kako bi spustio nagli skok glukoze. Vremenom ćelije prestanu da reaguju na stalni hormonski pritisak, pa nastaje insulinska rezistencija. Istovremeno se povećava telesna težina, posebno masno tkivo oko struka, što dodatno pojačava problem. Zamena belog hleba, peciva i sokova integralnim žitaricama, povrćem i vodom prvi je korak ka boljoj osetljivosti na insulin. Korisno je pomenuti i upotrebu probiotskih suplemenata koji dokazano deluje na metaboličke procese.
Kada većinu dana provodimo sedeći, mišići ne troše glukozu, a skladišta glikogena ostaju puna. Telo zato šalje signal pankreasu da prestane s normalnim lučenjem insulina, jer ćelije nemaju gde da smeste šećer. Malo po malo, mišić postaje otporan, a nivo glukoze raste. Samo 30 minuta brze šetnje ili kratki set vežbi snage dnevno omogućavaju da mišići isprazne zalihe i postanu „gladniji“ za glukozu, što vraća osetljivost na insulin.
Dugotrajni stres diže hormon kortizol, a on pojačava lučenje glukoze iz jetre da telo dobije brzu energiju za „borbu ili beg“. Visok kortizol stalno „gura“ šećer u krvotok, pa pankreas neprekidno ispušta insulin. Ćelije se postepeno zasićuju i postaju otporne. Tehnike relaksacije, dovoljna količina sna i redovan odmor mogu znatno smanjiti kortizol i time olakšati posao insulinu.
Kada insulin luta van zdravog raspona, telo šalje više diskretnih signala. Prvi je stalna glad, naročito sat-dva nakon obroka bogatog brzim ugljenim hidratima. Ubrzo se javlja i jaka pospanost posle jela, jer nagli skok, a zatim pad šećera iscrpljuju energiju. Gojaznost „u krug“ oko struka ukazuje na višak insulina, pošto hormon prebacuje glukozu u masne ćelije. Tamni, baršunasti pregibi kože oko vrata i pazuha (acanthosis nigricans) često su znak dugotrajne hiperinsulinemije. Drhtavica, znojenje i vrtoglavica pre sledećeg obroka govore da šećer naglo pada, jer prethodno preobilna doza insulina i dalje kruži krvotokom. Kod previše niskog insulina pojavljuju se pojačana žeđ, učestalo mokrenje, gubitak težine i miris acetona u dahu. Prepoznate li više ovih simptoma zajedno, vredi proveriti glukozu i insulin natašte i posle obroka.
Problemi sa insulinom ne bole odmah. I to je ono što ih čini opasnim – što mogu tiho da traju godinama, a da ne znate šta se dešava u vašem telu. Možda ste stalno umorni, gladni i nervozni, pa mislite da je to samo stres. A zapravo, organizam pokušava da vam pošalje poruku da nešto s insulinom ne štima.
Kad insulin ne radi kako treba – bilo da ga ima premalo, ili da telo na njega više ne reaguje, šećer počinje da se nakuplja u krvi. I što duže to traje, to su posledice ozbiljnije. Srce, bubrezi, oči, nervi – svi mogu da stradaju ako se problem ne rešava na vreme. Mnogi ni ne znaju da imaju insulinsku rezistenciju dok već ne dobiju dijabetes.
U nastavku ćemo pričati o tome šta sve može da se desi ako se hronični problemi sa insulinom zanemare. Ne da vas uplašimo, već da vas podstaknemo da na vreme obratite pažnju i zaštitite svoje zdravlje. Jer što ranije krenete – to bolje.
Dugotrajna insulinska rezistencija iscrpljuje beta-ćelije pankreasa. One više ne mogu da prate potražnju i nivo glukoze stalno raste. Visok šećer oštećuje nerve, bubrege i oči, pa povećava rizik od neuropatije, nefropatije i retinopatije. Stroga kontrola ishrane, redovno kretanje i, po potrebi, terapija lekovima ili insulinom sprečavaju ili usporavaju te komplikacije.
Kod mnogih žena višak insulina „gura” jajnike da luče više androgena. To remeti ovulaciju, dovodi do nepravilnih ciklusa, akni i pojačane maljavosti. Smanjen unos prerađenih ugljenih hidrata, povećana fizička aktivnost i, po preporuci ginekologa, gluformin ili inozitol i probiotici sa dokazanim metaboličkim dejstvom mogu popraviti osetljivost na insulin i vratiti hormonski balans.
Hiperinsulinemija podiže trigliceride, spušta HDL („dobar” holesterol) i povećava krvni pritisak. Nastaje zapaljiva sredina u kojoj se brže talože plakovi u arterijama. To znači veći rizik od srčanog udara i moždanog udara. Gubitak 5-10 % telesne težine, više vlakana, omega-3 masnih kiselina i svakodnevna šetnja smanjuju insulin i čuvaju srce.
Nije svaki problem sa insulinom odmah bolest – ali ako ga ne shvatimo ozbiljno, lako može da postane. Dobra vest je da postoje načini da pomognemo svom telu da prirodno reguliše insulin bez lekova, ako reagujemo na vreme. I što je još važnije, ti načini nisu nikakva čuda, već obične, svakodnevne navike koje svako od nas može da uvede u svoj život.
Zdrava ishrana, malo više kretanja, manje stresa i dovoljno sna, zvuči jednostavno, zar ne? I jeste. Telo samo zna kako da se dovede u ravnotežu, samo mu treba dati uslove. Kad jedemo pravu hranu u pravo vreme, kada se krećemo makar pola sata dnevno, kada naučimo da „spustimo loptu“ – nivo insulina se često sam stabilizuje.
U nastavku vas vodimo kroz proverene, jednostavne i prirodne korake koji mogu da vam pomognu da insulin ostane tamo gde treba da bude – u balansu. Bez panike, bez velikih odricanja, samo malo više pažnje prema sebi.
Birajte spore ugljene hidrate, integralne žitarice, mahunarke i povrće sa niskim glikemijskim indeksom. Uparite ih s proteinima (riba, jaja) i zdravim mastima (avokado, orašasti plodovi). Ta kombinacija usporava apsorpciju glukoze i sprečava nagle skokove insulina. Izbegavajte sokove, peciva i skrivene šećere u sosovima. Jedna porcija bobičastog voća dnevno zadovolji želju za slatkim, a vlakna pomažu da šećer ostane stabilan.
Mišići troše glukozu bez dodatnog insulina već tokom prve šetnje. Ciljajte 150 minuta umerenog kardio-treninga nedeljno, to je 30 minuta brzog hoda pet dana. Dodajte vežbe snage dva puta nedeljno da povećate mišićnu masu i poboljšate osetljivost ćelija. Kratka šetnja od deset minuta posle svakog obroka može spustiti postprandijalni šećer do 30 mg/dl.
Hronični stres diže kortizol, a kortizol podiže glukozu. Uvedite kratke pauze za duboko disanje ili meditaciju, pet minuta ujutru i uveče već šalje signal telu da se opusti. Joga i sporo istezanje smanjuju napetost mišića i kortizol istovremeno. Držite se realnih rokova, recite „ne“ suvišnim obavezama i provodite više vremena u prirodi kako biste olakšali posao insulinu.
Manje od sedam sati sna po noći povećava insulinsku rezistenciju i apetit. Napravite rutinu: svetla ugasite u istom terminu, isključiti telefone, tablet uređaje sat vremena pre spavanja i rashladite sobu. Ako zaspite brže ali se budite umorni, proverite kvalitet vazduha i redukujte kofein posle podne. Dubok, neprekinut san pomaže da se insulin, kortizol i leptin vrate u zdrav ritam, pa se šećer lakše kontroliše tokom dana.
Kroz ceo tekst videli smo da ravnoteža glukoze nije samo priča o hrani i kretanju. Crevne bakterije šalju signale koji direktno utiču na osetljivost ćelija na insulin. Kada dobri sojevi dominiraju, skokovi glukoze su blaži. Ali jedan stresniji period, malo sna ili brza hrana dovoljno su da naruše taj sklad.
NutriBiotic Fit spaja klinički ispitane sojeve Lactobacillus i Bifidobacterium sa prebiotičkim vlaknima u jednoj kapsuli. To znači da:
jača crevnu barijeru i smanjuje “tihe” upale koje otežavaju rad insulina,
pomaže proizvodnju kratkolančanih masnih kiselina (poput butirata) koje poboljšavaju osetljivost ćelija,
ublažava nadimanje i drži varenje urednim, što olakšava planiranje obroka i kontrolu težine.
Ako radite na stabilnijem nivou šećera, jedna kapsula NutriBiotic Fit-a ujutru na prazan stomak može biti jednostavan, ali snažan korak. U kombinaciji sa raznovrsnim obrocima, redovnim šetnjama i dovoljno sna, ovaj preparat pomaže da insulin ponovo bude vaš tihi, efikasni „dirigent“ metabolizma.
NutriBioticFit – kvalitet nema alternativu
ZDRAV METABOLIZAM POČINJE PRAVIM IZBORIMA
NutriBioticFit je sinergistička formulacija sa naučno dokazanom efikasnošću u regulaciji metaboličkih funkcija, imunomodulaciji i poboljšanju crevne mikrobiote. Ima značajan doprinos u kliničkom pristupu regulaciji telesne mase i metaboličkom zdravlju.
Ne, insulin je protein koji bi se razgradio u želucu kao obična hrana. Zato se daje injekcijom ili penom ispod kože da stigne netaknut do krvi.
Insulin snižava šećer. Otključava ćelije da apsorbuju glukozu iz krvi i tako sprečava da se ona nagomila.
Rani znaci su pospanost posle jela, stalna glad i masno tkivo oko struka. Tačno stanje otkriva test iz laboratorije, čije analize pokriva kombinacija jutarnje glukoze, insulina i OGTT testa kod lekara.
Da. Mišići tokom pokreta troše glukozu i tako zahtevaju manje insulina. Već trideset minuta brzog hoda dnevno poboljšava osetljivost ćelija.
Brzi ugljeni hidrati poput belog hleba, slatkiša i sokova traže najveću dozu insulina. Hrana bogata vlaknima i proteinima podiže hormon znatno sporije.
Za većinu je dovoljno jednom godišnje uz rutinske analize, posebno ako postoje rizični faktori. Ako imate povišen šećer ili simptome rezistencije, lekar može tražiti češća merenja.
Nažalost da. Ali pravovremeni unos probiotika i vlakana pomaže potpunom oporavku.
Ostali članci
Zdravo mršavljenje ne znači gladovanje i beskrajno odricanje, već pronalaženje ravnoteže između hrane, kretanja i načina života. Rigorozne dijete možda
Kandida je gljivica koja prirodno živi u našem organizmu, ali kada se previše razmnoži, može izazvati brojne neprijatne simptome, od
Kandida , latinski Candida, u crevima je problem o kojem se retko govori, a mnogi se svakodnevno bore sa njenim
